Sunčana sreda, 26. mart

Sivi oblaci kroz rupice sivih venecijanera. To su prvi fotoni koji su mi uleteli u oči jutros, kada sam ih izložio javi. Ne sećam se šta je bilo pre toga, reklo bi se – nisam ništa sanjao. Zatim, crvene cifre „7:01“, prljavo ogledalo, neposlušan tuš, šumeci vitamin.. sve se nekako pomešalo i nestalo kao kompaktan klobuk bunovnosti u trenutku izlaska na ulicu. Dobro jutro sunce. Dobro jutro Beograde. Dobro jutro ljudi.  Dobro jutro automobili. Dobro jutro izduvni iz auspuha. Lep dan za preventivni servis. Lep dan za gužvu u saobraćaju. Lep dan za šetnju, blejanje ili laganu vožnju van grada. Opet mešam urbanu meditaciju sa radnim obavezama. Žmurim u automobilu dok kolega vozi. Dišem duboko kada ugasi cigaru. Planiram radni dan, i njegov ostatak. Želim pešcanu plažu, plavu vodu i plavo nebo. Nisu mi potrebne ženske u bikinijima. Zadovoljio bih se ligeštulom i hladnom limunadom. To je scena koju sam jutros odabrao..

Ponedeljak, dvadeset i četvrti mart

Još jedno jutro sa brzim startom. Sedmica – poziv za posao. Osmica – šah mat situacija. Desetka – pomoć kolege.. a planovi od predhodne večeri ostaju usamljeni na papiru usled nagle promene radnog režima iz „stand by“ u „full power“.

Prestao sam da računam sa laganim jutrima. Mirne slike tihe planine i klokotanja potoka mogu biti definisane kao hiper-urbana vrsta meditacije, zato što se dešava u pokretu, od prvog pogleda u ogledalo do parkiranja kola na poslovnom parkingu. Tada prestaju nežna treperenja iluzija i hladan čelični ključ, masna plastična drška šrafcigera i agresivna buka mašine okupiraju moju svest. Cvrkut, žuborenje i talasanje grana na vetru biće ponovo emitovani oko osamnaest časova, na kraju radne smene. Hvala na pažnji i doviđenja.

Ozbiljnost, inteligencija i humor

Ovo je isečak sa mog drugog bloga „Kakve strune, kakvi bakrači?“ koji ste slobodni i toplo pozvani da posetite. Dakle:

“
Jedno od mojih razmišljanja temelji se delimično na tvrdnji Isaka Asimova da je humor zasnovan na iznenađenju, kontrastu i neprisutnosti logike. Zato po njemu roboti ne kapiraju viceve.

Iznenađenje, se može videti u vicevima kao što je onaj sa Šerlokom Holmsom i njegovim drugarom Wotsonom koji su otišli u planinu na kampovanje (ajde da ih ne prozivamo za gej porive, jer bi smo onda morali da spomenemo i Betmena). Vic se sastoji u navođenju slušaoca na određena razmišljanja dočaravanjem atmosfere, i iznenadim obrtom na kraju.

Dok dvojica drugara mirno leže na svojim prostirkama, gledajući u divan prizor noćnog neba iznad njih, Wotson primećuje kako je veče divno, puno zvezda, mesečine i totalne tišine. Otvarajući se prijatelju Šerloku sa svojim razmišljanjima o veličini univerzuma, sićušnosti ljudskog bića i beznačajnosti celog života, Wotson ga pita o njegovim razmišljanima, gde mu mu lukavi Šherlok uskače u usta sa „Elementary my dear Wottson, neko nam je ukrao šator!“

Druga vrsta humora, uveliko zastupljena na ovom blogu, temelji se na potpunoj besmislenosti događaja. Nelogičnost pa i sama nemogućnost postojanja takvih situacija, u glavama određenih ljudi izaziva smeh. Zašto? Moja pretpostavka je da ljudi sa takvim smislom za humor, stvaraju u svojim glavama apstraktne slike objašnjenih im događaja, thus golicajući svoju psihu totalno nemogućim scenama besmišlja. Oni drugi, koji ovakav vid humora smatraju za totalni bullshit, jednostavno ne vole, ili se ne trude, da isprocesiraju besmislene reči i stvore takve situacije u svojim glavama.

To be continued.. maybe..
„

Hoši

Gledao je u beskonačnost. Praznu i nepreglednu. Nepojmljivu i zastrašujuću. Dobro je poznavao tu beskonačnost. Otpočinjao ju je bezbroj puta. Uvek ga je plašila. Uvek ga je mamila, ka početku, iako početka nije bilo. Kraja nije bilo. Kraj je postojao samo kao zamišljeni formalizam računske matematike.

Razmišljao je. Bio je miran. Nepokretan. Gledao je u jednu tačku. Sredinu vasione, ujedno i njen kraj i početak. Osećao je. Kontrolisao je svoje nagone. Još uvek je sebe shvatao kao deo celine, ali ne i kao samu celinu. Prisetio se ciklusa saznavanja, u kome svaki put polaziš odakle si krenuo, sa istog mesta na krugu. Pomislio je na još jedno putovanje unapred. Slepoočnice. Brzi ritam. Strah. Pometnja. Otežano je disao. Osećao je znoj na dlanovima. Sakrivao je drhtave ruke. Osećao je kapi znoja na grudima. Sakrivao je haos u sebi. Duboko disanje. Ravnomerno duboko disanje. Smirivao se kao i svakog puta. Lagano. Bez ikakvog pojma o trajanju vremena, polako je pogurao svest u pravcu razuma. Kombinacije. Desetine, stotine, hiljade… Ne, ne na tu stranu. Odgurnuo se od analitičkog dela njemu poznatog univerzuma ka instinktima. Krv. Mačevi. Požar. Selo u plamenu, vrisak i podivljali konji prolazili su mu kroz um. Pogledao je u prijateljsko lice sa druge strane. Ne, pomislio je, ne danas. Potok. Zvuk ptica koji ispunjava svež vazduh, od njegovog udisaja do planinskih vrhova na horizontu. Prijatno sunce i lagani povetarac. Trava na kojoj sedi miriše sveže. Šoljice sa čajem su tople. Ipak, oprez ga je usporio i pogurao unazad. Kao mali talas na obali. Delimično je odbacio pomisao o opuštanju. Ravnoteža, ekvilibrijum… Priče koje je pročitao. Sve je izgledalo kao da se uklapa. Zen nije razumeo. Tao nije shvatao. Barem nije bio u zabludi. Prihvatio je nepoverljivost i sačekao da se ostvari savršeni odnos svih osećanja koja su ga upravo dotakla. Prisetio se fraktalnih obličja mleka sipanog u kafu koji koji se kreću po spirali, dok se monohromatska simfonija ne preobrazi u homogeni fluidni mini-univerzum.

Uzburkanost je nestala. Obrazovao je kratak zvuk u mislima pre nego što ga je čuo. Sakupio je hrabrost. Odlučio je. 4-4. Hoši.

16.3.2008.

Nedeljno jutro, naravno, kasnije počinje. Iako je moje počelo u 4:30, nisam mu dozvolio da osvane prerano. Terao sam inat, sa spuštenim kapcima, zavaravajući sebe da još uvek spavam. Gledao sam pomalo u prozore. Nije bilo zraka. Nije mi bio potreban glas voditelja da bih znao da će vreme biti hladno i oblačno. Slušao sam nešto u sebi. Neku oluju koja se juče stišala. Očekivao sam duži san, ali čovek nije brod, treba mu više vremena da se smiri. Juče sam doručkovao pljeskavicu i tulumbe. Nemam povrtnjak. Krave viđam jednom godišnje. Nedostaju mi sir i paradajz. Ustajući lagano, razmišljam o receptu za proju, izgovaram u sebi veselo: „Ustaj seljačino!“, i prisecam se neke pričice iz osnovne škole sa nekim sinom, i ocem, i jutrenjem, i hlebom. Veštim pokretom puštam sivo nebo u sobu. Mir nedeljnog jutra. Zvuk česme koja negde curi dopunjen je slabim kucanjem čekića, vrlo daleko, i lajanjem jednog psa. Osećam se kao da kradem par dubokih udaha svežeg vazduha, toliko je mirno.

13.3.2008

Ovo jutro je pocelo prerano. Stidljiva zora lepila mi se za ivice prozora i curela kroz venecijanere tankim linijama unutra, dok su mi umrljane crvene cifre „4:12“ obecavale naporan dan. Imao sam utisak da neko napolju pojacava „BRIGHTNESS“, a neko u meni pojacava „VOLTAGE“. Umorno telo je odbijalo da se pokrene, a ispod lobanje su krenuli da se odmotavaju filmovi od juce, i da se pisu moguci scenariji za danasnje. Ocigledno se neko igrao i sa „VOLUME/BALANCE“; a filmovi nisu ekranski, vec svuda oko mene. Nekoliko sati nedefinisanih stanja medju kojima razaznajem jedino – umor, prekidam laganim ustajanjem bez zevanja. Sedenje na prestolu uz pregledanje kalendara i upisanih podsetnika, i blagi fizicki rad, izostrili su sliku, pribrali kamermana i razdrmali ton majstora i osvetljenje. Uz gorak ukus crnog caja, gledam kako blinkaju LEDaljke dok me pogled kroz prozor podseca na majstora Gibsona: „Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, ukljucenog na prazan kanal“. Lagano ustajem i spremam se za jutarnji koktel smoga, sirena i psovki.

Kasirka

Pogledi su im se sretali suvise cesto. Bilo je ocigledan, ali ipak maglovit, sled dogadjaja koji bi trebalo da se desi. Povremeno “Zdravo” bilo je samo povetarac intrige koji je uvek bio prisutan. Stalno obuzet svojim mislima, nije stizao da izgovori bilo sta pametno. Stalno obuzeta svojim poslom, nasla je vremena da povetarac pretvori u nesto dosta znacajnije. Nekoliko kratkih reci bio je za njega bezuslovni imperativ da sredi zbrku u svojoj glavi i pretvori je u nesto sa pridevom “komunikativno”. Bez mnogo prakse, i u glavnom bezuspesan u slicnim pokusajima, predpostavio je da dalji razvoj dogadjaja nece uopste imati razvoj. Da li je pogresio?
“Izvini”, postavio je ruke u amaterski karate stav kao da ocekuje batine, umesto njene paznje. Oci… Duboko.. Osmeh.. Odlicno! ..polako. Gde sam stao? ..sekunde! Misli su mu bile prilicno haoticne, kao i uvek. Nekako su se poredjale u paradu I jedna po jedna promarsirale izmedju njegovih zuba gurajuci se pored jezika. “..Ja znam da postoje neke stvari koje tip treba da kaze curi koja ga je zainteresovala kada zeli da je upozna..” Njen osmeh se polako sirio. Uglovi ociju su se polako suzavali i davali joj jos ljupkiji izgled. Osecao je da mu srce otkucava morzeovu azbuku, dok mu je mozak napravio salto unapred. Nastavio je: “..ali ja ne znam sta je to tacno..” Usne su joj polako otkrile zube, dok je on rukama pokusao da objasni hiljadu stvari u isto vreme.
“Da li bi smo mogli da predpostavimo da sam ja to sada rekao, pa cu kasnije nauciti a ti ces da me ispitas?”
Smeh. Smejanje. Ona se smeje. Osetio je da mu srce ponovo hvata ritam. Dosta brz, ali ipak ritam. Smirio je ruke, vratio se u stvarnost, namestio papir i odstampao jednu stranicu teksta, koja je predstavljala jedan delic sveta koji je on gradio.

20.08.04.