Archive for the ‘Jutarnji blogram’ Category

Zvuk drveta koje pada u šumi..

Ovog jutra prisvajam prvi zrak sunca. Moj je. Napravio sam pukotinu u oblaku, i dozvolio mu da se probije i zameni bezbojno jutro koje je podsećalo na crno beli film, sa toplinom obasjanog parketa. Stvorio sam tišinu time što sam je sakrio iza huka ventilatora. Čak sam dozvolio i dubokom brujanju zidova da se prolomi kao jedini zvuk kroz pauziranu atmosferu sveže svesti gde se mrdaju samo grane iza prozora, dok taj prvi tramvaj drmusa komšiluk. Uradio sam sve to bez ikakvog napora i truda. Probudio sam se. Probudio, i odlučio da provedem ostatak momenta sam, u ovoj zamrznutoj slici mirnih boja, dok haos divljih vitraža misli počinje da besni. Već sam daleko, više nisam sam, više nisam tih, niti nepomičan. Skliznuo sam samo razmišljanjem iz ovog momenta kao klizav sapun iz stisnute šake, pokusavajući da ga zadržim. Uložio sam snagu da ga obuhvatim i stegnem, i izgubio ga, kao san koji upravo zaboravljam jer se trudim ga se setim.

Barem je utorak.. 5.oct…

Ruzno vreme. Kisa i vetar. Sivo, i jos sivog.
Ne praktikujem ovakve zalbe, ali to je vise do subjektivnog osecaja nego do vremenskih uslova, zar ne?
Kisha udara u rafalima. U pozadini huk grejalice.
U prvom planu shuplja praznina.
Mozda nedostatak ovoga ili onoga, previse neceg treceg i cetvrtog.
Lose izbalansirano opterecenje.
…Misli koje sporo idu, ali ne dovoljno sporo da zadremam. Prsti koji rade sporo i slova koja iskacu pod naporom.
Da je ponedeljak, izgledalo bi jos gore…

Earl Gray..

ponekad
rano ujutro
uz mirne trenutke
crni caj
i prognozu vremena
reci budu suvisne
osim mozda jedne:
tisina

Sivi četvrtak, 12. mart

Evo ga. Još jedno. Sporo jutro sive boje u kojem se naizgled ništa ne dešava i ništa ne postoji. Još jedan osećaj nestvarnosti u kojem ne postojim ili ja ili sve oko mene. Još jedan film bez radnje, glumaca i scenarija. Prerano osvetljeno sivilo jutra dopunjeno jednom gugutkom ovaj put krije ispunjen i napet dan, kao igračka na navijanje nategnuta do daske. Momenti prividnog nepostojanja kao da i sami klize u nepostojanje, dok se sa neba sivo i plavo povlače pred nekim jačim svetlom. Ne mogu to da zaustaivm, i jedino što mi ostaje je da uživam u tih poslednjh par trenutaka mirovanja. Uskoro sa PAUSE krećemo na FAST FORWARD.

Sreda, jedanaesti mart

Čudno, ali čekić vrednog majstora iz komšiluka je konačno postao deo moje normalne svakodnevnice. Možda je moja podsvest jednostavno poslušala savet drugara: „Ja bih se navikao“, a možda mi je konačno dosadilo da se nerviram. Kako god, jutros uživam u jednom sporom i sunčanom jutru. Sliku čine braon tonovi, dve polu opale krošnje i jedna skroz ćelava, polu oblačno nebo sa obećanjem potpune sunčanosti, polu prljavi prozori i polu raspadnuta glava od sinoćnjeg skopskog piva. Tablu kafetina polako grickam kao čokoladu dok rusvaj na stolu i u sobi momentalno isključujem pri pravljenju svog današnjeg rasporeda.

Već sam davno obrazovao stav gde sam prestao da računam sa laganim jutrima, pa se zato, kada se jedno od njih i desi, osećam nestvarno kao u nekom filmu u kome se ništa ne dešava.

Tmurna sreda, treći decembar

Mokro i sivo jutro, kao neko od onih pre petnaestak godina.. Ponekad se sećam osnovne. Grad koji beži od racionalnosti toliko brzo da se lako uočava grayshift u negovom spektru boja. Robovi rada, saobraćaja i dalekih distanci, i ja sa njima, troše svoje jutarnje časove na čekanje, stajanje, nervozu i psovanje. Većina njih je još nedovoljno budna da bi glasno izražavala svoje nezadovoljstvo. Očekujem guranje u trolebusu sa nerazumljivim gunđanjima sugrađana koji se motaju negde oko praga čujnosti, ali dobijam samo preteći komentar vozača koji odbija da snosi odgovornost jer nema da mi vrati kusur. Vozim se bez karte. Drhtavo brujanje trolebusa je mnogo dosadnije od melodičnih zvukova teže metalurgije. Volume up..

Drvo, 8.10.’08

Pravo ispred mene raste jedno staro debelo drvo, a iza njega, kroz par krošnji, nazirem konje i skupštinu. Jutro je u ovom parku neobično mirno.
Očekivao sam sirene, galamu i dosta olova i ugljenika u vazduhu, ali sve što vidim od toga su razuđeni automobili i prazni autobusi. Kao da svi jutros imaju slobodan dan. Samo žena iz gradskog zelenila i par narandžastih devojčica koje dele novine imaju posla. Ostali su zauzeti šetanjem kučića i čitanjem tih novina, na ovom jutarnjem hladnom suncu. Slučajno zamišljam planetu bez toplote, na kojoj sunce više nije žuto već belo i gde se ljudi greju cepanjem atoma a ne drva, dok se svi okreću astronomskim naukama zaboravljajući poljoprivredu.
Prolazi jedan zaneseni, stariji političar, ispeglanog odela i hitrog hoda, koji razgovara sa nekim o pravničkom zakonu, i dok ga pratim pogledom i uočavam njegov neočekivano jeftin telefon, žmirim zbog sunca i prisećam se kratkog letovanja na moru.
Sada je već previše toplo, užurbano i nakrcano ljudima da bi se moglo reći da još uvek traje jutro.

Pospana subota, trinaesti septembar

Jos jedno sveže jutro. Sveže kao hladno, kako govore stari. Sveže kao vazduh, tek otvoren iz konzerve, frišak i taze. Sveže kao novi početak, i dana, i misli, i novog veka.. Beta se meša sa alfom i stremi nazad ka delti. Kako bih voleo da je ovo samo probno buđenje, i da mogu da se vratim u krevet i ostavim zoru da bez nadgledanja nastavi sama, sa poverenjem da neće zaboraviti da osvane do kraja.
..lepa su ova jutarnja razmišljanja, cak možda lepša i od sna..

Noćni jutarnji četvrtak, prvi avgust

Jutro se ovih dana pretvorilo u podne. Noć je prešla u srednji rod i postala radno vreme. Jutarnja gorčina engleskog crnog čaja zamenjena je ugodnim noćnim krstarenjem kroz prazan, miran grad, od kuće do radnog mesta i nazad. A tamo, na poslu, malo se promenilo. Drška šrafcigera je još uvek masna, ulje i dalje stoji u plastičnoj kantici, mašina drobi tišinu podzemne prostorije kao besna lokomotiva.. Ali ljudi koje viđam imaju podočnjake, lošeg su raspoloženja i ne nude me kafom. Nema nadmenih direktora, pričljivih čistačica, prsatih sekretarica sa nogama do zemlje i glavama visoko iznad njih.. Užurbani mravinjak izvršnih referenata pretvorio se u sablasni zelenkasti nemi hodnik, i odjeci mojih koraka kada odlazim podsećaju me na zvuk nekog velikog starog časovnika, čiji strpljivi otkucaji ispunjavaju dugačku četvrtastu beskonačnost, dok na kraju stepeništa treperi jedna neispravna neonka..

Sreda, trideseti april

Iznenadan nalet svesti dočekao sam na nogama. Prljavi prozori, a iza njih osunčane grane dobro poznatog drveta. Tišina. Grane se pomeraju, lišće svira klavir u vazduhu. Tišina. Stari gospodin sedi na terasi ispod, duboko zainteresovan za svoje novine. Malo dete trči po travi nekoliko metara niže. Tišina. Kao da sve ostalo stoji u vremenu, osim ove slike iza prozora. Tu sam, ali sam odvojen. Ne osećam vetar ni toplinu. Ne čujem ništa. Pokretom unapred tišinu potiskujem iza sebe, otvaram prozor i udišem svežinu. Novine šuškaju. Dete uzvikuje veselo pokušavajući da poleti preko trave. Lišće šumi preklapajući se međusobno. Vredni majstor odlično koristi svoj čekić negde u daljini. Još jedno dobro jutro.