Archive for the ‘Delovi celine’ Category

Zvuk drveta koje pada u šumi..

Ovog jutra prisvajam prvi zrak sunca. Moj je. Napravio sam pukotinu u oblaku, i dozvolio mu da se probije i zameni bezbojno jutro koje je podsećalo na crno beli film, sa toplinom obasjanog parketa. Stvorio sam tišinu time što sam je sakrio iza huka ventilatora. Čak sam dozvolio i dubokom brujanju zidova da se prolomi kao jedini zvuk kroz pauziranu atmosferu sveže svesti gde se mrdaju samo grane iza prozora, dok taj prvi tramvaj drmusa komšiluk. Uradio sam sve to bez ikakvog napora i truda. Probudio sam se. Probudio, i odlučio da provedem ostatak momenta sam, u ovoj zamrznutoj slici mirnih boja, dok haos divljih vitraža misli počinje da besni. Već sam daleko, više nisam sam, više nisam tih, niti nepomičan. Skliznuo sam samo razmišljanjem iz ovog momenta kao klizav sapun iz stisnute šake, pokusavajući da ga zadržim. Uložio sam snagu da ga obuhvatim i stegnem, i izgubio ga, kao san koji upravo zaboravljam jer se trudim ga se setim.

Advertisements

Barem je utorak.. 5.oct…

Ruzno vreme. Kisa i vetar. Sivo, i jos sivog.
Ne praktikujem ovakve zalbe, ali to je vise do subjektivnog osecaja nego do vremenskih uslova, zar ne?
Kisha udara u rafalima. U pozadini huk grejalice.
U prvom planu shuplja praznina.
Mozda nedostatak ovoga ili onoga, previse neceg treceg i cetvrtog.
Lose izbalansirano opterecenje.
…Misli koje sporo idu, ali ne dovoljno sporo da zadremam. Prsti koji rade sporo i slova koja iskacu pod naporom.
Da je ponedeljak, izgledalo bi jos gore…

Work…

A peaceful moment, that allows for a quiet mind and quiet thoughts.
I work in a very unusual surrounding.
There is only a couple of us in the room.
I’m thinking about it all now. Not about the work itself.
The boss left an hour ago, so everything is quiet. Kinda. Somebody is playing some old jazz. I am looking through the window, out to the street. People passing by a couple of stories below. I feel the old heavy curtains with one of my hands, holding on to it. In the window’s reflection, I see a colleagues monitor, and him, working. I look at whats left of the recent sunset between the buildings. Too occupied to remember to look at it just a couple of minutes earlier.
The feeling is as if I’ve unexpectedly dropped by at a friends place. Enjoying the quietness and solitude of a big, empty apartment. Only that old jazz playing, shuffling quickly through the notes on a trumpet. No vocals. Sounds so distant from something a man would make. No words. No complicated thoughts. Only the light tapping of the keyboards, the clicks.. And the jazz..

Hoši

Gledao je u beskonačnost. Praznu i nepreglednu. Nepojmljivu i zastrašujuću. Dobro je poznavao tu beskonačnost. Otpočinjao ju je bezbroj puta. Uvek ga je plašila. Uvek ga je mamila, ka početku, iako početka nije bilo. Kraja nije bilo. Kraj je postojao samo kao zamišljeni formalizam računske matematike.

Razmišljao je. Bio je miran. Nepokretan. Gledao je u jednu tačku. Sredinu vasione, ujedno i njen kraj i početak. Osećao je. Kontrolisao je svoje nagone. Još uvek je sebe shvatao kao deo celine, ali ne i kao samu celinu. Prisetio se ciklusa saznavanja, u kome svaki put polaziš odakle si krenuo, sa istog mesta na krugu. Pomislio je na još jedno putovanje unapred. Slepoočnice. Brzi ritam. Strah. Pometnja. Otežano je disao. Osećao je znoj na dlanovima. Sakrivao je drhtave ruke. Osećao je kapi znoja na grudima. Sakrivao je haos u sebi. Duboko disanje. Ravnomerno duboko disanje. Smirivao se kao i svakog puta. Lagano. Bez ikakvog pojma o trajanju vremena, polako je pogurao svest u pravcu razuma. Kombinacije. Desetine, stotine, hiljade… Ne, ne na tu stranu. Odgurnuo se od analitičkog dela njemu poznatog univerzuma ka instinktima. Krv. Mačevi. Požar. Selo u plamenu, vrisak i podivljali konji prolazili su mu kroz um. Pogledao je u prijateljsko lice sa druge strane. Ne, pomislio je, ne danas. Potok. Zvuk ptica koji ispunjava svež vazduh, od njegovog udisaja do planinskih vrhova na horizontu. Prijatno sunce i lagani povetarac. Trava na kojoj sedi miriše sveže. Šoljice sa čajem su tople. Ipak, oprez ga je usporio i pogurao unazad. Kao mali talas na obali. Delimično je odbacio pomisao o opuštanju. Ravnoteža, ekvilibrijum… Priče koje je pročitao. Sve je izgledalo kao da se uklapa. Zen nije razumeo. Tao nije shvatao. Barem nije bio u zabludi. Prihvatio je nepoverljivost i sačekao da se ostvari savršeni odnos svih osećanja koja su ga upravo dotakla. Prisetio se fraktalnih obličja mleka sipanog u kafu koji koji se kreću po spirali, dok se monohromatska simfonija ne preobrazi u homogeni fluidni mini-univerzum.

Uzburkanost je nestala. Obrazovao je kratak zvuk u mislima pre nego što ga je čuo. Sakupio je hrabrost. Odlučio je. 4-4. Hoši.

Kasirka

Pogledi su im se sretali suvise cesto. Bilo je ocigledan, ali ipak maglovit, sled dogadjaja koji bi trebalo da se desi. Povremeno “Zdravo” bilo je samo povetarac intrige koji je uvek bio prisutan. Stalno obuzet svojim mislima, nije stizao da izgovori bilo sta pametno. Stalno obuzeta svojim poslom, nasla je vremena da povetarac pretvori u nesto dosta znacajnije. Nekoliko kratkih reci bio je za njega bezuslovni imperativ da sredi zbrku u svojoj glavi i pretvori je u nesto sa pridevom “komunikativno”. Bez mnogo prakse, i u glavnom bezuspesan u slicnim pokusajima, predpostavio je da dalji razvoj dogadjaja nece uopste imati razvoj. Da li je pogresio?
“Izvini”, postavio je ruke u amaterski karate stav kao da ocekuje batine, umesto njene paznje. Oci… Duboko.. Osmeh.. Odlicno! ..polako. Gde sam stao? ..sekunde! Misli su mu bile prilicno haoticne, kao i uvek. Nekako su se poredjale u paradu I jedna po jedna promarsirale izmedju njegovih zuba gurajuci se pored jezika. “..Ja znam da postoje neke stvari koje tip treba da kaze curi koja ga je zainteresovala kada zeli da je upozna..” Njen osmeh se polako sirio. Uglovi ociju su se polako suzavali i davali joj jos ljupkiji izgled. Osecao je da mu srce otkucava morzeovu azbuku, dok mu je mozak napravio salto unapred. Nastavio je: “..ali ja ne znam sta je to tacno..” Usne su joj polako otkrile zube, dok je on rukama pokusao da objasni hiljadu stvari u isto vreme.
“Da li bi smo mogli da predpostavimo da sam ja to sada rekao, pa cu kasnije nauciti a ti ces da me ispitas?”
Smeh. Smejanje. Ona se smeje. Osetio je da mu srce ponovo hvata ritam. Dosta brz, ali ipak ritam. Smirio je ruke, vratio se u stvarnost, namestio papir i odstampao jednu stranicu teksta, koja je predstavljala jedan delic sveta koji je on gradio.

20.08.04.