Zvuk drveta koje pada u šumi..

Ovog jutra prisvajam prvi zrak sunca. Moj je. Napravio sam pukotinu u oblaku, i dozvolio mu da se probije i zameni bezbojno jutro koje je podsećalo na crno beli film, sa toplinom obasjanog parketa. Stvorio sam tišinu time što sam je sakrio iza huka ventilatora. Čak sam dozvolio i dubokom brujanju zidova da se prolomi kao jedini zvuk kroz pauziranu atmosferu sveže svesti gde se mrdaju samo grane iza prozora, dok taj prvi tramvaj drmusa komšiluk. Uradio sam sve to bez ikakvog napora i truda. Probudio sam se. Probudio, i odlučio da provedem ostatak momenta sam, u ovoj zamrznutoj slici mirnih boja, dok haos divljih vitraža misli počinje da besni. Već sam daleko, više nisam sam, više nisam tih, niti nepomičan. Skliznuo sam samo razmišljanjem iz ovog momenta kao klizav sapun iz stisnute šake, pokusavajući da ga zadržim. Uložio sam snagu da ga obuhvatim i stegnem, i izgubio ga, kao san koji upravo zaboravljam jer se trudim ga se setim.

Advertisements

Barem je utorak.. 5.oct…

Ruzno vreme. Kisa i vetar. Sivo, i jos sivog.
Ne praktikujem ovakve zalbe, ali to je vise do subjektivnog osecaja nego do vremenskih uslova, zar ne?
Kisha udara u rafalima. U pozadini huk grejalice.
U prvom planu shuplja praznina.
Mozda nedostatak ovoga ili onoga, previse neceg treceg i cetvrtog.
Lose izbalansirano opterecenje.
…Misli koje sporo idu, ali ne dovoljno sporo da zadremam. Prsti koji rade sporo i slova koja iskacu pod naporom.
Da je ponedeljak, izgledalo bi jos gore…

Work…

A peaceful moment, that allows for a quiet mind and quiet thoughts.
I work in a very unusual surrounding.
There is only a couple of us in the room.
I’m thinking about it all now. Not about the work itself.
The boss left an hour ago, so everything is quiet. Kinda. Somebody is playing some old jazz. I am looking through the window, out to the street. People passing by a couple of stories below. I feel the old heavy curtains with one of my hands, holding on to it. In the window’s reflection, I see a colleagues monitor, and him, working. I look at whats left of the recent sunset between the buildings. Too occupied to remember to look at it just a couple of minutes earlier.
The feeling is as if I’ve unexpectedly dropped by at a friends place. Enjoying the quietness and solitude of a big, empty apartment. Only that old jazz playing, shuffling quickly through the notes on a trumpet. No vocals. Sounds so distant from something a man would make. No words. No complicated thoughts. Only the light tapping of the keyboards, the clicks.. And the jazz..

Earl Gray..

ponekad
rano ujutro
uz mirne trenutke
crni caj
i prognozu vremena
reci budu suvisne
osim mozda jedne:
tisina

Sivi četvrtak, 12. mart

Evo ga. Još jedno. Sporo jutro sive boje u kojem se naizgled ništa ne dešava i ništa ne postoji. Još jedan osećaj nestvarnosti u kojem ne postojim ili ja ili sve oko mene. Još jedan film bez radnje, glumaca i scenarija. Prerano osvetljeno sivilo jutra dopunjeno jednom gugutkom ovaj put krije ispunjen i napet dan, kao igračka na navijanje nategnuta do daske. Momenti prividnog nepostojanja kao da i sami klize u nepostojanje, dok se sa neba sivo i plavo povlače pred nekim jačim svetlom. Ne mogu to da zaustaivm, i jedino što mi ostaje je da uživam u tih poslednjh par trenutaka mirovanja. Uskoro sa PAUSE krećemo na FAST FORWARD.

Sreda, jedanaesti mart

Čudno, ali čekić vrednog majstora iz komšiluka je konačno postao deo moje normalne svakodnevnice. Možda je moja podsvest jednostavno poslušala savet drugara: „Ja bih se navikao“, a možda mi je konačno dosadilo da se nerviram. Kako god, jutros uživam u jednom sporom i sunčanom jutru. Sliku čine braon tonovi, dve polu opale krošnje i jedna skroz ćelava, polu oblačno nebo sa obećanjem potpune sunčanosti, polu prljavi prozori i polu raspadnuta glava od sinoćnjeg skopskog piva. Tablu kafetina polako grickam kao čokoladu dok rusvaj na stolu i u sobi momentalno isključujem pri pravljenju svog današnjeg rasporeda.

Već sam davno obrazovao stav gde sam prestao da računam sa laganim jutrima, pa se zato, kada se jedno od njih i desi, osećam nestvarno kao u nekom filmu u kome se ništa ne dešava.

Tmurna sreda, treći decembar

Mokro i sivo jutro, kao neko od onih pre petnaestak godina.. Ponekad se sećam osnovne. Grad koji beži od racionalnosti toliko brzo da se lako uočava grayshift u negovom spektru boja. Robovi rada, saobraćaja i dalekih distanci, i ja sa njima, troše svoje jutarnje časove na čekanje, stajanje, nervozu i psovanje. Većina njih je još nedovoljno budna da bi glasno izražavala svoje nezadovoljstvo. Očekujem guranje u trolebusu sa nerazumljivim gunđanjima sugrađana koji se motaju negde oko praga čujnosti, ali dobijam samo preteći komentar vozača koji odbija da snosi odgovornost jer nema da mi vrati kusur. Vozim se bez karte. Drhtavo brujanje trolebusa je mnogo dosadnije od melodičnih zvukova teže metalurgije. Volume up..

Drvo, 8.10.’08

Pravo ispred mene raste jedno staro debelo drvo, a iza njega, kroz par krošnji, nazirem konje i skupštinu. Jutro je u ovom parku neobično mirno.
Očekivao sam sirene, galamu i dosta olova i ugljenika u vazduhu, ali sve što vidim od toga su razuđeni automobili i prazni autobusi. Kao da svi jutros imaju slobodan dan. Samo žena iz gradskog zelenila i par narandžastih devojčica koje dele novine imaju posla. Ostali su zauzeti šetanjem kučića i čitanjem tih novina, na ovom jutarnjem hladnom suncu. Slučajno zamišljam planetu bez toplote, na kojoj sunce više nije žuto već belo i gde se ljudi greju cepanjem atoma a ne drva, dok se svi okreću astronomskim naukama zaboravljajući poljoprivredu.
Prolazi jedan zaneseni, stariji političar, ispeglanog odela i hitrog hoda, koji razgovara sa nekim o pravničkom zakonu, i dok ga pratim pogledom i uočavam njegov neočekivano jeftin telefon, žmirim zbog sunca i prisećam se kratkog letovanja na moru.
Sada je već previše toplo, užurbano i nakrcano ljudima da bi se moglo reći da još uvek traje jutro.

ARRR, i jopet JARRRRR

Danarrrs je interrrnacionalni Talk Like A Pirate Day! ARRRR!

Devetnaesti septembARRRR!

Danas se nose prljave gaće, danas se pije rum! Ko danas obuče čiste gaće taj je žuta kukavština od čoveka! 🙂

Ne biti dovoljno vremena za blorrrgovanje darrrnas! Arrrr, odoh da pricarrrm kao gusar!

Bacite svoje oko, ono koje nije ispod poveza, na oficielni sarrrrjt!

http://www.talklikeapirate.com/

Utorak uveče, i dvadesetak godina ranije

Traje jedno veče. Hladno je i nemo. Zgrade su blede i sablasne od difuznog haosa umornih fotona koji su se jedva probili kroz oblake. Svetla ne gore. Televizori su ugašeni. Jedna mačka pretura po komšijinom đubretu, igrom slučaja rasutom po mom dvorištu. Nekoliko orahovih grana obazrivo protestvuju šušteći stidljivo u mraku. Sećam se slike koja je prethodila ovoj pre dvadesetak godina. Iznenadno sećanje izvlači me iz kreveta i vuče ka prozoru. Antene dalekih zgrada na horizontu, i leva kuća koja je imala stakleni krov.. Imao sam možda pet godina. Nisam znao mnogo. Bio sam svestan da sam mali, da sam unuk, da više ne idem u vrtić, i da nema više crtaća tog dana. Gledao sam nekog čoveka kako hoda po krovu. Hteo sam i ja. Gledao sam mačiće kako se igraju ispod drveta. Video sam trešnje na drvetu i pitao kako ih ljudi beru i nose na pijac kada su tako visoko. Ne sećam se odgovora, ali sećam se te slike, kao uklesane u kamen. Stare i večne, jer tad nisam znao da vreme protiče. A i sada, kao da se zaustavi, kada se prisećam i razmišljam. Dozvoli mi da se vratim unazad, i ne požuruje me natrag na kolosek. Trešnju su isekli, izvadili panj i zasadili travu. Antene su zaboravili i razapeli paučinu od kablova po krovovima. Sazidali su novu zgradu levo, i dozidali još spratova i terasa desno. Napravili su obdanište i srušili garažu. Sve su promenili. Sve im je smetalo. Ostalo je samo isto ono nebo, i ista prozorska okna kroz koja gledam.
Sada je mrak, hladno je i svi ćute. Spavaju sakriveni i nepomični. Dvadeset godina su prepravljali moju sliku, i sada su umorni. A veče kao da bi trajalo beskonačno, samo kad bih imao strpljenja da ga posmatram toliko.