13.3.2008

Ovo jutro je pocelo prerano. Stidljiva zora lepila mi se za ivice prozora i curela kroz venecijanere tankim linijama unutra, dok su mi umrljane crvene cifre „4:12″ obecavale naporan dan. Imao sam utisak da neko napolju pojacava „BRIGHTNESS“, a neko u meni pojacava „VOLTAGE“. Umorno telo je odbijalo da se pokrene, a ispod lobanje su krenuli da se odmotavaju filmovi od juce, i da se pisu moguci scenariji za danasnje. Ocigledno se neko igrao i sa „VOLUME/BALANCE“; a filmovi nisu ekranski, vec svuda oko mene. Nekoliko sati nedefinisanih stanja medju kojima razaznajem jedino – umor, prekidam laganim ustajanjem bez zevanja. Sedenje na prestolu uz pregledanje kalendara i upisanih podsetnika, i blagi fizicki rad, izostrili su sliku, pribrali kamermana i razdrmali ton majstora i osvetljenje. Uz gorak ukus crnog caja, gledam kako blinkaju LEDaljke dok me pogled kroz prozor podseca na majstora Gibsona: „Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, ukljucenog na prazan kanal“. Lagano ustajem i spremam se za jutarnji koktel smoga, sirena i psovki.

February 28, 2008, 7:29:14 AM

Još jedno jutro koje miriše na vetar. Sivo plavo i belo se smenjuju gore, a grane braon boje i tamno crveni crep ispunjavaju donji deo prozora. Sećam se bezuspešnih pokušaja pisanja sastava na temu „Jesen u mom dvorištu“. Dugo nisam razmišljao o osnovnoj školi. Ovakva buđenja me uvek podsvesno podsećaju na taj period, kada sam pio čokoladno mleko, i žurio napolje, još uvek punih creva, i punih džepova raznih drangulija kojima sam se dosađivao na časovima. Sada su mi džepovi prazni. Nosim torbu sa alatom. Nema više neopravdanih. Nemaš od koga da prepiseš kad ne znaš. Nema malih i velikih odmora. Samo osmočasovni komadi posla koje gledaš da progutas, dan za danom, i vratiš se kući da se odmoriš za sutra. Šarenolikost i socijalni život dobijaju se na uštrb spavanja.

February 28, 2008, 7:35:21 AM

4/1/2007 8:23:54 AM nedelja

Ujutro, moj kraj ne smrdi. Ujutro moj grad ne smrdi. Nocas su kola stajala parkirana, smrzavala se i cutala. Ljudi su spavali zatvoreni u svojim malim kockicama prostora disuci svoju malu kolicinu zarobljenog vazduha. Vetrovi su pomerali smrad iz grada tokom noci. Cak i pre jutra, mozda na pola noci, bilo bi lepo izaci i disati. Slusati i ne cuti buku. Mirisati i ne osecati smrad. Gledati i ne videti haos.
Zamisljam kucicu na vrhu solitera. Neki prozori gledaju u istok. Kada se pojavi sunce, neko izlazi. Gleda tihi grad i sluza mir oko sebe. Nista se ne pomera. Poneki kamion zuri da pretekne gradski saobracaj vucarajuci teske tone bilo cega. Ali krovovi, prazne ulice, prazni mostovi.. sve izgleda kao mirna povrsina jezera pre nego sto pocne kisa.
Vise nisam jedini budan. Majstori iz komsiluka su stigli na posao. Posao koji u meni stvara ideje da kupim pracku kod kineza i skidam ih jednog po jednog sa skele ko pokretne mete na vasaru. Stoka seljacka, uskoro ce poceti da bacaju grede sa treceg sprata, psuju jedan drugome rodbinu i dovikuju se koliko ce ko piva ili bureka.
Blagi zemljotres dok prolazi dupli tramvaj. Ne cujem ga ali po svemu znam da je zora gotova. Zatvaram prozor i zelim kucu na planini, radije nego na vrhu nekog beogradskog solitera.

4/1/2007 8:35:13 AM