Hoši

Gledao je u beskonačnost. Praznu i nepreglednu. Nepojmljivu i zastrašujuću. Dobro je poznavao tu beskonačnost. Otpočinjao ju je bezbroj puta. Uvek ga je plašila. Uvek ga je mamila, ka početku, iako početka nije bilo. Kraja nije bilo. Kraj je postojao samo kao zamišljeni formalizam računske matematike.

Razmišljao je. Bio je miran. Nepokretan. Gledao je u jednu tačku. Sredinu vasione, ujedno i njen kraj i početak. Osećao je. Kontrolisao je svoje nagone. Još uvek je sebe shvatao kao deo celine, ali ne i kao samu celinu. Prisetio se ciklusa saznavanja, u kome svaki put polaziš odakle si krenuo, sa istog mesta na krugu. Pomislio je na još jedno putovanje unapred. Slepoočnice. Brzi ritam. Strah. Pometnja. Otežano je disao. Osećao je znoj na dlanovima. Sakrivao je drhtave ruke. Osećao je kapi znoja na grudima. Sakrivao je haos u sebi. Duboko disanje. Ravnomerno duboko disanje. Smirivao se kao i svakog puta. Lagano. Bez ikakvog pojma o trajanju vremena, polako je pogurao svest u pravcu razuma. Kombinacije. Desetine, stotine, hiljade… Ne, ne na tu stranu. Odgurnuo se od analitičkog dela njemu poznatog univerzuma ka instinktima. Krv. Mačevi. Požar. Selo u plamenu, vrisak i podivljali konji prolazili su mu kroz um. Pogledao je u prijateljsko lice sa druge strane. Ne, pomislio je, ne danas. Potok. Zvuk ptica koji ispunjava svež vazduh, od njegovog udisaja do planinskih vrhova na horizontu. Prijatno sunce i lagani povetarac. Trava na kojoj sedi miriše sveže. Šoljice sa čajem su tople. Ipak, oprez ga je usporio i pogurao unazad. Kao mali talas na obali. Delimično je odbacio pomisao o opuštanju. Ravnoteža, ekvilibrijum… Priče koje je pročitao. Sve je izgledalo kao da se uklapa. Zen nije razumeo. Tao nije shvatao. Barem nije bio u zabludi. Prihvatio je nepoverljivost i sačekao da se ostvari savršeni odnos svih osećanja koja su ga upravo dotakla. Prisetio se fraktalnih obličja mleka sipanog u kafu koji koji se kreću po spirali, dok se monohromatska simfonija ne preobrazi u homogeni fluidni mini-univerzum.

Uzburkanost je nestala. Obrazovao je kratak zvuk u mislima pre nego što ga je čuo. Sakupio je hrabrost. Odlučio je. 4-4. Hoši.

Kasirka

Pogledi su im se sretali suvise cesto. Bilo je ocigledan, ali ipak maglovit, sled dogadjaja koji bi trebalo da se desi. Povremeno “Zdravo” bilo je samo povetarac intrige koji je uvek bio prisutan. Stalno obuzet svojim mislima, nije stizao da izgovori bilo sta pametno. Stalno obuzeta svojim poslom, nasla je vremena da povetarac pretvori u nesto dosta znacajnije. Nekoliko kratkih reci bio je za njega bezuslovni imperativ da sredi zbrku u svojoj glavi i pretvori je u nesto sa pridevom “komunikativno”. Bez mnogo prakse, i u glavnom bezuspesan u slicnim pokusajima, predpostavio je da dalji razvoj dogadjaja nece uopste imati razvoj. Da li je pogresio?
“Izvini”, postavio je ruke u amaterski karate stav kao da ocekuje batine, umesto njene paznje. Oci… Duboko.. Osmeh.. Odlicno! ..polako. Gde sam stao? ..sekunde! Misli su mu bile prilicno haoticne, kao i uvek. Nekako su se poredjale u paradu I jedna po jedna promarsirale izmedju njegovih zuba gurajuci se pored jezika. “..Ja znam da postoje neke stvari koje tip treba da kaze curi koja ga je zainteresovala kada zeli da je upozna..” Njen osmeh se polako sirio. Uglovi ociju su se polako suzavali i davali joj jos ljupkiji izgled. Osecao je da mu srce otkucava morzeovu azbuku, dok mu je mozak napravio salto unapred. Nastavio je: “..ali ja ne znam sta je to tacno..” Usne su joj polako otkrile zube, dok je on rukama pokusao da objasni hiljadu stvari u isto vreme.
“Da li bi smo mogli da predpostavimo da sam ja to sada rekao, pa cu kasnije nauciti a ti ces da me ispitas?”
Smeh. Smejanje. Ona se smeje. Osetio je da mu srce ponovo hvata ritam. Dosta brz, ali ipak ritam. Smirio je ruke, vratio se u stvarnost, namestio papir i odstampao jednu stranicu teksta, koja je predstavljala jedan delic sveta koji je on gradio.

20.08.04.