Sreda, jedanaesti mart

Čudno, ali čekić vrednog majstora iz komšiluka je konačno postao deo moje normalne svakodnevnice. Možda je moja podsvest jednostavno poslušala savet drugara: „Ja bih se navikao“, a možda mi je konačno dosadilo da se nerviram. Kako god, jutros uživam u jednom sporom i sunčanom jutru. Sliku čine braon tonovi, dve polu opale krošnje i jedna skroz ćelava, polu oblačno nebo sa obećanjem potpune sunčanosti, polu prljavi prozori i polu raspadnuta glava od sinoćnjeg skopskog piva. Tablu kafetina polako grickam kao čokoladu dok rusvaj na stolu i u sobi momentalno isključujem pri pravljenju svog današnjeg rasporeda.

Već sam davno obrazovao stav gde sam prestao da računam sa laganim jutrima, pa se zato, kada se jedno od njih i desi, osećam nestvarno kao u nekom filmu u kome se ništa ne dešava.