Evo ga. Još jedno. Sporo jutro sive boje u kojem se naizgled ništa ne dešava i ništa ne postoji. Još jedan osećaj nestvarnosti u kojem ne postojim ili ja ili sve oko mene. Još jedan film bez radnje, glumaca i scenarija. Prerano osvetljeno sivilo jutra dopunjeno jednom gugutkom ovaj put krije ispunjen i napet dan, kao igračka na navijanje nategnuta do daske. Momenti prividnog nepostojanja kao da i sami klize u nepostojanje, dok se sivo i plavo povlače pred nekim jačim svetlom. Ne mogu to da zaustaivm, i jedino što mi ostaje je da uživam u tih poslednjh par trenutaka mirovanja. Uskoro sa PAUSE krećemo na FAST FORWARD.
Čudno, ali čekić vrednog majstora iz komšiluka je konačno postao deo moje normalne svakodnevnice. Možda je moja podsvest jednostavno poslušala savet drugara: „Ja bih se navikao“, a možda mi je konačno dosadilo da se nerviram. Kako god, jutros uživam u jednom sporom i sunčanom jutru. Sliku čine braon tonovi, dve polu opale krošnje i jedna skroz ćelava, polu oblačno nebo sa obećanjem potpune sunčanosti, polu prljavi prozori i polu raspadnuta glava od sinoćnjeg skopskog piva. Tablu kafetina polako grickam kao čokoladu dok rusvaj na stolu i u sobi momentalno isključujem pri pravljenju svog današnjeg rasporeda.
Već sam davno obrazovao stav gde sam prestao da računam sa laganim jutrima, pa se zato, kada se jedno od njih i desi, osećam nestvarno kao u nekom filmu u kome se ništa ne dešava.
Mokro i sivo jutro, kao neko od onih pre petnaestak godina.. Ponekad se sećam osnovne. Grad koji beži od racionalnosti toliko brzo da se lako uočava grayshift u negovom spektru boja. Robovi rada, saobraćaja i dalekih distanci, i ja sa njima, troše svoje jutarnje časove na čekanje, stajanje, nervozu i psovanje. Većina njih je još nedovoljno budna da bi glasno izražavala svoje nezadovoljstvo. Očekujem guranje u trolebusu sa nerazumljivim gunđanjima sugrađana koji se motaju negde oko praga čujnosti, ali dobijam samo preteći komentar vozača koji odbija da snosi odgovornost jer nema da mi vrati kusur. Vozim se bez karte. Drhtavo brujanje trolebusa je mnogo dosadnije od melodičnih zvukova teže metalurgije. Volume up..
Pravo ispred mene raste jedno staro debelo drvo, a iza njega, kroz par krošnji, nazirem konje i skupštinu. Jutro je u ovom parku neobično mirno.
Očekivao sam sirene, galamu i dosta olova i ugljenika u vazduhu, ali sve što vidim od toga su razuđeni automobili i prazni autobusi. Kao da svi jutros imaju slobodan dan. Samo žena iz gradskog zelenila i par narandžastih devojčica koje dele novine imaju posla. Ostali su zauzeti šetanjem kučića i čitanjem tih novina, na ovom jutarnjem hladnom suncu. Slučajno zamišljam planetu bez toplote, na kojoj sunce više nije žuto već belo i gde se ljudi greju cepanjem atoma a ne drva, dok se svi okreću astronomskim naukama zaboravljajući poljoprivredu.
Prolazi jedan zaneseni, stariji političar, ispeglanog odela i hitrog hoda, koji razgovara sa nekim o pravničkom zakonu, i dok ga pratim pogledom i uočavam njegov neočekivano jeftin telefon, žmirim zbog sunca i prisećam se kratkog letovanja na moru.
Sada je već previše toplo, užurbano i nakrcano ljudima da bi se moglo reći da još uvek traje jutro.
Danarrrs je interrrnacionalni Talk Like A Pirate Day! ARRRR!
Devetnaesti septembARRRR!
Danas se nose prljave gaće, danas se pije rum! Ko danas obuče čiste gaće taj je žuta kukavština od čoveka! 
Ne biti dovoljno vremena za blorrrgovanje darrrnas! Arrrr, odoh da pricarrrm kao gusar!
Bacite svoje oko, ono koje nije ispod poveza, na oficielni sarrrrjt!
Traje jedno veče. Hladno je i nemo. Zgrade su blede i sablasne od difuznog haosa umornih fotona koji su se jedva probili kroz oblake. Svetla ne gore. Televizori su ugašeni. Jedna mačka pretura po komšijinom đubretu, igrom slučaja rasutom po mom dvorištu. Nekoliko orahovih grana obazrivo protestvuju šušteći stidljivo u mraku. Sećam se slike koja je prethodila ovoj pre dvadesetak godina. Iznenadno sećanje izvlači me iz kreveta i vuče ka prozoru. Antene dalekih zgrada na horizontu, i leva kuća koja je imala stakleni krov.. Imao sam možda pet godina. Nisam znao mnogo. Bio sam svestan da sam mali, da sam unuk, da više ne idem u vrtić, i da nema više crtaća tog dana. Gledao sam nekog čoveka kako hoda po krovu. Hteo sam i ja. Gledao sam mačiće kako se igraju ispod drveta. Video sam trešnje na drvetu i pitao kako ih ljudi beru i nose na pijac kada su tako visoko. Ne sećam se odgovora, ali sećam se te slike, kao uklesane u kamen. Stare i večne, jer tad nisam znao da vreme protiče. A i sada, kao da se zaustavi, kada se prisećam i razmišljam. Dozvoli mi da se vratim unazad, i ne požuruje me natrag na kolosek. Trešnju su isekli, izvadili panj i zasadili travu. Antene su zaboravili i razapeli paučinu od kablova po krovovima. Sazidali su novu zgradu levo, i dozidali još spratova i terasa desno. Napravili su obdanište i srušili garažu. Sve su promenili. Sve im je smetalo. Ostalo je samo isto ono nebo, i ista prozorska okna kroz koja gledam.
Sada je mrak, hladno je i svi ćute. Spavaju sakriveni i nepomični. Dvadeset godina su prepravljali moju sliku, i sada su umorni. A veče kao da bi trajalo beskonačno, samo kad bih imao strpljenja da ga posmatram toliko.
Jos jedno sveže jutro. Sveže kao hladno, kako govore stari. Sveže kao vazduh, tek otvoren iz konzerve, frišak i taze. Sveže kao novi početak, i dana, i misli, i novog veka.. Beta se meša sa alfom i stremi nazad ka delti. Kako bih voleo da je ovo samo probno buđenje, i da mogu da se vratim u krevet i ostavim zoru da bez nadgledanja nastavi sama, sa poverenjem da neće zaboraviti da osvane do kraja.
..lepa su ova jutarnja razmišljanja, cak možda lepša i od sna..
Jutro se ovih dana pretvorilo u podne. Noć je prešla u srednji rod i postala radno vreme. Jutarnja gorčina engleskog crnog čaja zamenjena je ugodnim noćnim krstarenjem kroz prazan, miran grad, od kuće do radnog mesta i nazad. A tamo, na poslu, malo se promenilo. Drška šrafcigera je još uvek masna, ulje i dalje stoji u plastičnoj kantici, mašina drobi tišinu podzemne prostorije kao besna lokomotiva.. Ali ljudi koje viđam imaju podočnjake, lošeg su raspoloženja i ne nude me kafom. Nema nadmenih direktora, pričljivih čistačica, prsatih sekretarica sa nogama do zemlje i glavama visoko iznad njih.. Užurbani mravinjak izvršnih referenata pretvorio se u sablasni zelenkasti nemi hodnik, i odjeci mojih koraka kada odlazim podsećaju me na zvuk nekog velikog starog časovnika, čiji strpljivi otkucaji ispunjavaju dugačku četvrtastu beskonačnost, dok na kraju stepeništa treperi jedna neispravna neonka..
Iznenadan nalet svesti dočekao sam na nogama. Prljavi prozori, a iza njih osunčane grane dobro poznatog drveta. Tišina. Grane se pomeraju, lišće svira klavir u vazduhu. Tišina. Stari gospodin sedi na terasi ispod, duboko zainteresovan za svoje novine. Malo dete trči po travi nekoliko metara niže. Tišina. Kao da sve ostalo stoji u vremenu, osim ove slike iza prozora. Tu sam, ali sam odvojen. Ne osećam vetar ni toplinu. Ne čujem ništa. Pokretom unapred tišinu potiskujem iza sebe, otvaram prozor i udišem svežinu. Novine šuškaju. Dete uzvikuje veselo pokušavajući da poleti preko trave. Lišće šumi preklapajući se međusobno. Vredni majstor odlično koristi svoj čekić negde u daljini. Još jedno dobro jutro.
Sivi oblaci kroz rupice sivih venecijanera. To su prvi fotoni koji su mi uleteli u oči jutros, kada sam ih izložio javi. Ne sećam se šta je bilo pre toga, reklo bi se – nisam ništa sanjao. Zatim, crvene cifre „7:01″, prljavo ogledalo, neposlušan tuš, šumeci vitamin.. sve se nekako pomešalo i nestalo kao kompaktan klobuk bunovnosti u trenutku izlaska na ulicu. Dobro jutro sunce. Dobro jutro Beograde. Dobro jutro ljudi. Dobro jutro automobili. Dobro jutro izduvni iz auspuha. Lep dan za preventivni servis. Lep dan za gužvu u saobraćaju. Lep dan za šetnju, blejanje ili laganu vožnju van grada. Opet mešam urbanu meditaciju sa radnim obavezama. Žmurim u automobilu dok kolega vozi. Dišem duboko kada ugasi cigaru. Planiram radni dan, i njegov ostatak. Želim pešcanu plažu, plavu vodu i plavo nebo. Nisu mi potrebne ženske u bikinijima. Zadovoljio bih se ligeštulom i hladnom limunadom. To je scena koju sam jutros odabrao..
Оставите коментар