Jutarnji blogram

Iznenadan nalet svesti dočekao sam na nogama. Prljavi prozori, a iza njih osunčane grane dobro poznatog drveta. Tišina. Grane se pomeraju, lišće svira klavir u vazduhu. Tišina. Stari gospodin sedi na terasi ispod, duboko zainteresovan za svoje novine. Malo dete trči po travi nekoliko metara niže. Tišina. Kao da sve ostalo stoji u vremenu, osim ove slike iza prozora. Tu sam, ali sam odvojen. Ne osećam vetar ni toplinu. Ne čujem ništa. Pokretom unapred tišinu potiskujem iza sebe, otvaram prozor i udišem svežinu. Novine šuškaju. Dete uzvikuje veselo pokušavajući da poleti preko trave. Lišće šumi preklapajući se međusobno. Vredni majstor odlično koristi svoj čekić negde u daljini. Još jedno dobro jutro.

Sivi oblaci kroz rupice sivih venecijanera. To su prvi fotoni koji su mi uleteli u oči jutros, kada sam ih izložio javi. Ne sećam se šta je bilo pre toga, reklo bi se - nisam ništa sanjao. Zatim, crvene cifre “7:01″, prljavo ogledalo, neposlušan tuš, šumeci vitamin.. sve se nekako pomešalo i nestalo kao kompaktan klobuk bunovnosti u trenutku izlaska na ulicu. Dobro jutro sunce. Dobro jutro Beograde. Dobro jutro ljudi.  Dobro jutro automobili. Dobro jutro izduvni iz auspuha. Lep dan za preventivni servis. Lep dan za gužvu u saobraćaju. Lep dan za šetnju, blejanje ili laganu vožnju van grada. Opet mešam urbanu meditaciju sa radnim obavezama. Žmurim u automobilu dok kolega vozi. Dišem duboko kada ugasi cigaru. Planiram radni dan, i njegov ostatak. Želim pešcanu plažu, plavu vodu i plavo nebo. Nisu mi potrebne ženske u bikinijima. Zadovoljio bih se ligeštulom i hladnom limunadom. To je scena koju sam jutros odabrao..

Još jedno jutro sa brzim startom. Sedmica - poziv za posao. Osmica - šah mat situacija. Desetka - pomoć kolege.. a planovi od predhodne večeri ostaju usamljeni na papiru usled nagle promene radnog režima iz “stand by” u “full power”.

Prestao sam da računam sa laganim jutrima. Mirne slike tihe planine i klokotanja potoka mogu biti definisane kao hiper-urbana vrsta meditacije, zato što se dešava u pokretu, od prvog pogleda u ogledalo do parkiranja kola na poslovnom parkingu. Tada prestaju nežna treperenja iluzija i hladan čelični ključ, masna plastična drška šrafcigera i agresivna buka mašine okupiraju moju svest. Cvrkut, žuborenje i talasanje grana na vetru biće ponovo emitovani oko osamnaest časova, na kraju radne smene. Hvala na pažnji i doviđenja.

Ovo je isečak sa mog drugog bloga “Kakve strune, kakvi bakrači?” koji ste slobodni i toplo pozvani da posetite. Dakle:

“
Jedno od mojih razmišljanja temelji se delimično na tvrdnji Isaka Asimova da je humor zasnovan na iznenađenju, kontrastu i neprisutnosti logike. Zato po njemu roboti ne kapiraju viceve.

Iznenađenje, se može videti u vicevima kao što je onaj sa Šerlokom Holmsom i njegovim drugarom Wotsonom koji su otišli u planinu na kampovanje (ajde da ih ne prozivamo za gej porive, jer bi smo onda morali da spomenemo i Betmena). Vic se sastoji u navođenju slušaoca na određena razmišljanja dočaravanjem atmosfere, i iznenadim obrtom na kraju.

Dok dvojica drugara mirno leže na svojim prostirkama, gledajući u divan prizor noćnog neba iznad njih, Wotson primećuje kako je veče divno, puno zvezda, mesečine i totalne tišine. Otvarajući se prijatelju Šerloku sa svojim razmišljanjima o veličini univerzuma, sićušnosti ljudskog bića i beznačajnosti celog života, Wotson ga pita o njegovim razmišljanima, gde mu mu lukavi Šherlok uskače u usta sa “Elementary my dear Wottson, neko nam je ukrao šator!”

Druga vrsta humora, uveliko zastupljena na ovom blogu, temelji se na potpunoj besmislenosti događaja. Nelogičnost pa i sama nemogućnost postojanja takvih situacija, u glavama određenih ljudi izaziva smeh. Zašto? Moja pretpostavka je da ljudi sa takvim smislom za humor, stvaraju u svojim glavama apstraktne slike objašnjenih im događaja, thus golicajući svoju psihu totalno nemogućim scenama besmišlja. Oni drugi, koji ovakav vid humora smatraju za totalni bullshit, jednostavno ne vole, ili se ne trude, da isprocesiraju besmislene reči i stvore takve situacije u svojim glavama.

To be continued.. maybe..
“

Gledao je u beskonačnost. Praznu i nepreglednu. Nepojmljivu i zastrašujuću. Dobro je poznavao tu beskonačnost. Otpočinjao ju je bezbroj puta. Uvek ga je plašila. Uvek ga je mamila, ka početku, iako početka nije bilo. Kraja nije bilo. Kraj je postojao samo kao zamišljeni formalizam računske matematike.

Razmišljao je. Bio je miran. Nepokretan. Gledao je u jednu tačku. Sredinu vasione, ujedno i njen kraj i početak. Osećao je. Kontrolisao je svoje nagone. Još uvek je sebe shvatao kao deo celine, ali ne i kao samu celinu. Prisetio se ciklusa saznavanja, u kome svaki put polaziš odakle si krenuo, sa istog mesta na krugu. Pomislio je na još jedno putovanje unapred. Slepoočnice. Brzi ritam. Strah. Pometnja. Otežano je disao. Osećao je znoj na dlanovima. Sakrivao je drhtave ruke. Osećao je kapi znoja na grudima. Sakrivao je haos u sebi. Duboko disanje. Ravnomerno duboko disanje. Smirivao se kao i svakog puta. Lagano. Bez ikakvog pojma o trajanju vremena, polako je pogurao svest u pravcu razuma. Kombinacije. Desetine, stotine, hiljade… Ne, ne na tu stranu. Odgurnuo se od analitičkog dela njemu poznatog univerzuma ka instinktima. Krv. Mačevi. Požar. Selo u plamenu, vrisak i podivljali konji prolazili su mu kroz um. Pogledao je u prijateljsko lice sa druge strane. Ne, pomislio je, ne danas. Potok. Zvuk ptica koji ispunjava svež vazduh, od njegovog udisaja do planinskih vrhova na horizontu. Prijatno sunce i lagani povetarac. Trava na kojoj sedi miriše sveže. Šoljice sa čajem su tople. Ipak, oprez ga je usporio i pogurao unazad. Kao mali talas na obali. Delimično je odbacio pomisao o opuštanju. Ravnoteža, ekvilibrijum… Priče koje je pročitao. Sve je izgledalo kao da se uklapa. Zen nije razumeo. Tao nije shvatao. Barem nije bio u zabludi. Prihvatio je nepoverljivost i sačekao da se ostvari savršeni odnos svih osećanja koja su ga upravo dotakla. Prisetio se fraktalnih obličja mleka sipanog u kafu koji koji se kreću po spirali, dok se monohromatska simfonija ne preobrazi u homogeni fluidni mini-univerzum.

Uzburkanost je nestala. Obrazovao je kratak zvuk u mislima pre nego što ga je čuo. Sakupio je hrabrost. Odlučio je. 4-4. Hoši.

Takođe pun grešaka u kucanju ali bez dorađivanja. Čitate ga onako kako je meni izlazio iz prstiju tog oduševljenog jutra.

“kao nan ekoj sam livadi mozda nanekoj planini i sve je nekajesen i braon suvo zbunje i bitka transformersa i ima ih gomila nisu obracali panju na mene a mogao sam da se setam izmejdu njih i da me ne povede. i bile su 2 grupe jedni zeleni ko konkstruktikoni drugi ljubicasti verovatno deseptikoni i svi su izgledali odprilike isto i bili iste felicine malo vece od coveka i trajala bje tuca a oni su se kao neki krili iza zbunja ili delova brda pa da iskoce u pravom trenutku njih stotine. i jedan je pao na ledja mislim zeleni i ispustao zvuke robotske ali kao kada motor turira a nije se culo onaj zvuk od transformacije…
mislim da je mozda pre bilo nesto sa autobusom kao da smo sedeli u autobusu ja i jos nekoliko zelenih i nekoliko ljubicastih ali se ne secam mozda i nije”

Ima dosta grešaka u kucanju i relativno je nejasno, ali sam se suzdržao od editovanja kako bih sačuvao autentičnost.

“trebalo je da idem na maskembal sa vsesnom pa nisam imao u sta da se maskiram nego sam imao samo neki glupi sesir koji sam nasao i nisam imao nista drugo da se maskiram

imao sam onaj moj mali simens m55 i bio sam u nekoj kuci a tja simens je bio jos manji i imao je kao antena da mu se izvuce i na vrhu nesto kao veiliki displej kao dlan

bio sam u nekoj kuci gde su nekoliko ljudi hteli da se upucaju ali nisu hteli odmah nego su prvo teli nesto svoje da odlgume svako svoje kao svako svoju uglogu i svi su se kreili u mraku i ja sam se isto krio iimao pistilolj neki sa burencetom ko sloedz hamer ali mali i malo budjaviji i hteo sam da se branim ko krene na neme

bio sam u svojoj sobi go i nesto je bilo zakaceno na kabl i ukljuceno u precoblju a ja sam ga dovukao u sobu i zatvorio vrata pa je kabl bio ispod i video sam da se pomera kabl i odskrionuo a ono roboti grbavi veliki iz peti element i dolaze i kazu da hoce da udju u sobu da me stite ja sam reko da me stite tu isperd jel imam privatnos tinemogu da udju usobu”

Stvarno se ne secam kad sam ovo pisao. Ocigledno je bilo u nekom cudnom stanju svesti..

“sanjao sam kao neka cudovista koja igraju neku igru kao go samo u 6 dimenzija, i ja ih kao gledam ali vidim samo prve cetiri dimenzije posto jedino njih mogu da pojmim. i ona kao krenu da me napadaju da bacaju neke zube na mene kroz one 2 dimenzije koje ja ne vidim i ja pojma nemam o tome, i pojavljuje se neki taoisticki mudrac koji me brani ali koji se prostire kroz te dve dimenzije koje ja ne vidim i jos 5 nekih iznad koje ne vide ni ta cudovista, tako da ja opet nemam pojma o cemu se radi i samo osecam (od svih tih poremecaja u kontinuumu sto se oni shibaju) da mi molekuli na levoj strani lica bride i probudim se a kad ono lezim na…”

Nedeljno jutro, naravno, kasnije počinje. Iako je moje počelo u 4:30, nisam mu dozvolio da osvane prerano. Terao sam inat, sa spuštenim kapcima, zavaravajući sebe da još uvek spavam. Gledao sam pomalo u prozore. Nije bilo zraka. Nije mi bio potreban glas voditelja da bih znao da će vreme biti hladno i oblačno. Slušao sam nešto u sebi. Neku oluju koja se juče stišala. Očekivao sam duži san, ali čovek nije brod, treba mu više vremena da se smiri. Juče sam doručkovao pljeskavicu i tulumbe. To mi je grad ponudio, još od dana pre. Nemam povrtnjak. Krave viđam jednom godišnje. Nedostaju mi sir i paradajz. Ustajući lagano, razmišljam o receptu za proju, izgovaram u sebi veselo: “Ustaj seljačino!”, i prisecam se neke pričice iz osnovne škole sa nekim sinom, i ocem, i jutrenjem, i hlebom. Veštim pokretom puštam sivo nebo u sobu. Mir nedeljnog jutra. Zvuk česme koja negde curi dopunjen je slabim kucanjem čekića, vrlo daleko, i lajanjem jednog psa. Osećam se kao da kradem par dubokih udaha svežeg vazduha, toliko je mirno.

Ovo jutro je pocelo prerano. Stidljiva zora lepila mi se za ivice prozora i curela kroz venecijanere tankim linijama unutra, dok su mi umrljane crvene cifre “4:12″ obecavale naporan dan. Imao sam utisak da neko napolju pojacava “BRIGHTNESS”, a neko u meni pojacava “VOLTAGE”. Umorno telo je odbijalo da se pokrene, a ispod lobanje su krenuli da se odmotavaju filmovi od juce, i da se pisu moguci scenariji za danasnje. Ocigledno se neko igrao i sa “VOLUME/BALANCE”; a filmovi nisu ekranski, vec svuda oko mene. Nekoliko sati nedefinisanih stanja medju kojima razaznajem jedino - umor, prekidam laganim ustajanjem bez zevanja. Sedenje na prestolu uz pregledanje kalendara i upisanih podsetnika, i blagi fizicki rad, izostrili su sliku, pribrali kamermana i razdrmali ton majstora i osvetljenje. Uz gorak ukus crnog caja, gledam kako blinkaju LEDaljke dok me pogled kroz prozor podseca na majstora Gibsona: “Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, ukljucenog na prazan kanal”. Lagano ustajem i spremam se za jutarnji koktel smoga, sirena i psovki.